Kada si mlad svakako nisi svestan onoga što te čeka sutra, a kamoli onoga što te čeka za 10, 40 godina. Misliš da nikada nećeš ostariti. I to je dobro. Jer, kada bismo od ranih nogu počeli da razmišljamo o starosti, život bi bio težah i turoban. Svako vreme ima svoje mesto u našim moždanim fiokama i ne treba ih mešati. Ali, to ne podrazumeva da prestanemo da mislimo o starima, o kojima najčešće brinu samo oni sami.
– Napolju je bila poledica, jedna baka krenula je sa nekim čudnim navlakama za cipele do prodavnice (kako se ne bi klizala). Živi sama dugo jer su joj deca nastradala u saobraćajnoj nesreći.
– U stanu je bilo prilično tamno. Bračni par od preko 80 godina jeo je te zime 2 nedelje samo hleb u mleku jer je on nepokretan, a ona se jedva drži na nogama. Zma je bila izuzetno hladna i puna snega i leda.
– U pošti je bila stravična gužva i prilično bučno jer su svi došli po penziju znajući da će sutra pasti sneg, a da su im deca isuviše zaposlena da bi im penziju donela.
– U autobusu su gurali jednu sićušnu staricu dok je stajala u blizini vrata. Niko nije hteo da joj ustane. Krenula je po unuka u školu jer roditelji rade po 2 posla.
Zamislite sada ove tri situacije, slikovno ih prikažite u svojim glavama. Sada kada ste to uradili, da li vam je iole žao tih ljudi kojima je teško da drugačije žive što zbog bolesti, što zbog godina. Svakome od njih treba pomoć. Svakome od njih treba da pružimo ruku ili se ponudimo da učinimo uslugu koja će nama oduzeti 10 minuta, a njima značiti pola sveta.
A sada zamislite te ljude na ulici, bez dodatnog objašnjenja zašto su morali da izađu iz kuće. Ne možete, jel da? Stoga, svaki puta kada vama ili nekome koga pored sebe vidite, padne na pamet da kritikuje bilo koga starog…:
“Ukoliko ti smetaju penzioneri u pošti koji stoje u redovima i čekaju svoju penziju, ponudi se bar jednom da istu doneseš na noge.
Ukoliko ti smetaju penzioneri u autobusima jer narušavaju tvoj mladalačko-poslovni prostor, a ti zamoli nekoga ko vozi kola da ih preveze.
A ako negde kao mator budeš morao da ideš i bude te bolela kičma, noge, ruke, a ti se seti kako si bio bezosećajan i besan i nikome nisi želeo da pomogneš. Samo se seti… ništa više…”