Starački dom nije bauk već rešenje!

“Ja radim po ceo dan, nema ko da brine o njoj, i strašno mi je što moram da je odvedem u dom.“ – izgovorila je gospođa, pokušavajući da nađe rešenje za svoju majku i opravdanje za sebe, ne shvatajući da rešenje već postoji, a da joj opravdanje nije potrebno.

Naime, većina naših porodica se sve češće susreće sa situacijom da ih posao, kao i svakodnevne obaveze izuzetno okupiraju i nisu u mogućnosti da brinu o onim stvarima o kojima su brinuli njihovi roditelji, deke, bake… Tempo i način života što nametnuti, što izabrani doveli su nas u stanje koje je uobičajeno za 21.vek. Ovaj instant način života postao je normalan i kao takvog moramo ga prihvatiti, hteli to ili ne. Ukoliko ga ne prihvatimo, vrlo brzo će nas pojesti i poenta našeg života izgubiće svaki smisao.

Jedan od problema sa kojima se susreće današnja moderna porodica ili pak sam pojedinac je briga o starima. Ranijih decenija, vekova, tradicija je bila brinuti o svojoj porodici i o onim akoji su brinuli o nama. No, kako i u svakom segmentu, tako i u ovom promene su neophodne. Moderne bolesti poput moždanih udara, srčanih udara, razliitih vrsta demencija dovode do toga da veliki broj starih više nije u mogućnosti da brine o sebi. Dok su porodice okupirane poslom (uglavnom preživljavanjem i izdržavanjem te iste porodice) nisu u mogućnosti da se većim delom dana posvete svojim starima na način na koji bi želeli. Tu nastupa borba između razuma i osećanja i najčešće izjave sa kojima se susrećemo su sledeće:

„On je brinuo o meni, a ja sada da ga odvedem u dom.“

„Ne želimo da ga dajemo u dom, ali šta ako sam popije sve lekove odjednom, a to nam se već dešavalo.“

„Mi nemamo mogućnosti da se brinemo o njoj, plašimo se, zapaliće i sebe i kuću.“

„Ja nemam snage da ga odvedem i okupam, nepokretan je i ne znam kako to da učinim.“

Porodice tada često imaju grižu savesti ne shvatajući da je njihovim starima potrebna stručna i 24časovna nega. Ne shvatajući da ostavljanjem svojih roditelja ili rođaka da borave sami u kuću mogu dovesti kako do sitnih tako i do krupnih posledica: neuzimanje lekova na vreme, zaboravljanje isključivanja šporeta, padovi i prelomi, neredovna ishrana i slično… Vreme koje porodice provode sa osobama kojima je potrebna nega nije dovoljno. Nega koju jedna prosečna porodica može pružiti dementnoj, nepokretnoj ili teško oboleloj osobi najčešće se svodi na bespotrebnu brigu, stes i strepnju: Šta će joj se desiti kada mi nismo kod kuće? A najčešće se dešavaju krajnje kritične situacije koje tek tada osveste porodicu da svog najbližeg moraju da prepuste u ruke nekog drugog, nekog ko će stručno brinuti.

Neretko se i pojedinac susreće sa kritikama porodice pri odluci da odvede svog najbližeg u dom. Iako sam grižu savesti nije posedova, osobe (koje u najvećem broju slučajeva ne žive niti brinu o osobi kojoj je potrebna nega 24 sata) stvaraju grižu savesti najbližem srodniku, osvrćuči se na tradicionalne i davno nestale norme koje je u ovom veku nemoguće ispratiti.

Iako se u našem tradiciolanom društvu ljudi plaše ovakvog vida staranja, to je samo strah od nepoznatog koji treba otkloniti. Kao što treba biti mudar i pustiti da kvalitetan i stručan kadar brine o našim najbližima.

Pored same brige i nege, u staračkom domu stari bivaju okruženi ljudima svoje generacije i razmenjuju iskustva i sećanja sa osobama koje su im bliske, sa poznanicima sličnih afiniteta i perioda življenja. Zabavljaju se na njima svojstven način, uživajući u njima dragoj muzici, serijama i igrama.

Pojava staračih domova je u ekspanziji upravo jer je to postao neophodan vid brige o našim najmilijima koji su u trećem dobu i u nemogućnosti da brinu o sebi, ali isto tako i olakšica mlađim generacijama u ova nemila vremena.

Stoga, ovo je mesto gde se možete uveriti da starački domovi nisu bauk već jedan divan prostor u kome kako korisnici doma, tako i njihove porodice mogu da provedu prelepe trenutke, znajući da ima ko o njima da brine, kao što su oni brinuli o nama.