Mojoj baki

Bile su to rane 90te. Neko čudno vreme za odrastanje. Previše mali smo naučili šta je ljubav, a šta mržnja, šta rat, smrt i sve ono što malo dete ne bi trebalo da zna. I u skladu sa takvim životom, jednog dana moja baba od 60ak godina reče:
– Deco, slušajte me dobro. U ovoj plavoj koverti je 1000 maraka. To će biti za sahranu. Kada umrem da vas ne opterećujem.
– Kevo bre ne lupetaj, pa biće para za sahranu!
– Babaaaaa, daj nam te pare za igračke!
– Šta je to sahrana baba?
Baba je samo ćutala.

Rane 90te su prešle u pozne 90te. Baba se nagledala smrti i sahrana, pisala u neku svoju sveščicu šta bi želela.
– Deco, samo da vas podsetim, ovde imate 1000 maraka za moju sahranu. Sve mi je jedno kako ćete da me sahranite, samo da budem pored dede. Ne zanimaju me nikakve pompezne stvari. – rekla je.
– Daj bre baba, šta si odlepila, stalno sahranu spominješ.
– Prijo, pa ko je ostao nesahranjen. Potroši te pare na neko putovanje, nešto pametno.
Baba je ćutala i strepela.

90te su prešle u dvehiljadite. Marke su prešle u evre. Cena sahrane ostala je ista.
– Deco, pare su i dalje tu. Znači, hoću da me sahranite pored dede. I nemojte nikoga da obaveštavate i lepite umrlice. Ko mi nije bio tu za života ne treba mi ni za smrti. – govorila je.
– Seko bre, što ne daš deci te pare. Vidiš da se muče, ostali oboje bez posla. Đaci u kući. Ne izvodi krive drine s tim parama.
– Kevo, možeš li da nam pozajmiš 200 evra da kupimo neko meso i platimo grejanje?
– Baba, meni ne treba ništa, ne moram da idem na ekskurziju, nema veze.
Baba je ćutala, plašila se i dala pare.

Dvehiljadite su trajale… ili su stajale ili su se vraćale po korak unazad. Baba uveliko u bolnici. Jedva priča. Potpuno zanemoćala. Posećuje je rodbina, prijatelji. Neki jer im je žao, neki jer misle da je vide poslednji put, neki da se posle ne bi kajali već da bi jednim dolaskom u bolnicu opravdali sve one godine što se za nju nisu interesovali.
– Deco, imam još samo 200 evra za sahranu. Znam da nije dovoljno. Znam i da nemate. Možete i u čaršav da me umotate.
– Ne brini kevo, neće nam biti potrebno, nećeš ti još skoro. – a knedla u grlu je stajala i pokušavala da izađe van.
– Daj baba ti opet o smrti. Bićeš ti još dugo sa nama. – Mada, znala sam da je to laž i da babu vuše videti neću.
– Eeee mala, vreme mi je. Svakome dođe njegovo. Meni je samo žao što danas najčešće ne ide po redu. I žao mi je što se danas deca pozajmljuju da bi nekoga sahranili, umesto na more da idu. Čekala sam do sada, sve mislim pojevtiniće. Skupo mi je bilo da umrem. Ali moram, ne mogu više. I imam deco istu molbu, sahranite me pored dede, on jedini nema gde da mi pobegne. –reče šeretski , zatvori oči i ode.