Samo ćemo se trenutaka sećati

– Šta ti je to? – pitala je
– To je tablet. – rekla sam
– Opet neki mali kompjuter?
– Pa tako nekako, da. Nešto kao između telefona i lap topa.
I razumela je sve što sam joj rekla. Iako je tada imala 85 godina. Volela je da bude u ritmu sa vremenom. Volela je i da skajpuje.
– Daj mi da vidim klince, baš sam ih se uželela. Uključite skajp sutra u podne. – Nije bila ponosna što to zna, jednostavno je njoj tehnologija ušla pod kožu. Pratila je dnevna dešavanja i sa nekim mirom gledala kako se sve oko nje menja, pa i ona sama. Umela je da kaže: Svet stari, kao i čovek i sve mu je teže. A detinjstvo ume da bude teško, kao i porođaj.
– Znaš, kada sam bila mala počeo je rat. Skrivali smo se svuda, slušali sirene, ovaj Beograd nije ličio na Beograd koji ti znaš. Ovaj kraj bio je pun zelenila i nije bio ovako gusto naseljen. Želeli smo da idemo u školu, ali nismo mogli. Želeli smo da idemo u park, ali nismo smeli. I nije bilo neko detinjstvo. Najlepši period je bio kada smo kupovali u Italiji. Odeš malo na more na hrvatsku rivijeru, pa u šoping u Trst, pa na kolače do Venecije. I mislili smo da će to trajati večno. Nismo mislili da ćemo preživeti još jedan rat, bombardovanje, angine pektoris i tumore. Nismo. Dali su nam par lepih godina, da imamo po čemu dobrom da pamtimo život. Vi to, deco, nemate. Nemate period, imate samo trenutke. Držite se tih trenutaka, jer su oni jedini kojih ćete se na kraju sećati.
I bila je porpuno u pravu.