Jutrom se kreće na četiri, u podne na dve, a uveče na tri noge.

Zagonetka na koju svi znamo odgovor, znali smo ga od osnovne škole. Ali, ono što je u istoj po malo potresno je da jedan život, jedan čovek u beskonačnom vremenu živi samo jedan dan. I ako taj dan ne iskoristi verovatno će se kajati… za sve one postupke i dela koja je preskočio, na koje je zažmurio, kada nije poslušao sebe.
I ne, ovde nije pitanje čistog hedonizma, onog na račun drugih, ovo je pitanje lepote i umeća življenja na koje najčešće, u brzini vremena, negde ispustimo Ii ne umemo ponovo da ga nađemo. Te satisfakcije pronalazimo u poslu, partneru, dugim šetnjama, malim zadovoljstvima, prijateljima. Nije lako da to činite često i svakodnevno, ali se potrudite da bude redovno.
A kada naučite da u tom trenutku iskonski uživate, prenesite ga i na druge. I ne, ovo nije priča o optimizmu, o širenju sreće, niti o lažnim nadama. Ovo je priča o umeću življenja i uživanja u malim, ali i velikim stvarima, o momentu u kome treba da zastanemo i budemo srećni što on postoji… i što mi postojimo… o minutu ili satu kada smo zadovoljni.

Ali, kada ste se zaista opustili u onome što radite, kada isključite sva čula i nepodeljeno se usredsredite na taj jedan užitak, makar on bio i u ispijanju čaja ili uživanju u slasnom, kremastom kolaču?

Jedan dan je dovoljan da život prođe, jedan dan da shvatite kako je veče blizu i da je vreme za san.