Kuhinja je bila skromna, predratna. Jedan stari Gorenje šporet koji niko nije koristio par godina, mrvice od hrane na stolu prekrivenom mušemom. Ne sećam se da sam ikada videla kako taj sto zaista izgleda. Znam da je imao fioku iz koje je čika Paja izvlačio perorez za ljušćenje jabuke. Od kada mu je žena umrla, čika Paja je retko izlazio iz stana. Jako je voleo svoju ženu i ona mu je bila ceo svet . Imao je I unuke, ali daleko, negde sasvim daleko. Ostalu rodbinu nikada nismo ni videli osim na sahrani. Mi iz komšiluka smo mu donosili zimi hranu, a on je pod moranjem odlazio do apoteke i pošte. Znajući da je Paja sam, baka mi reče jedno pre podne:
“Hajde kucni Paji na vrata da vidiš treba li mu nešto pa da mu kupimo kada već idemo u veliku kupovinu.” Kucnem mu ja na vrata, ne otavra. Uhvatim se za kvaku, otključano. Uđem u sobu I vidim čika Paju kako pištoljem vitla na neku mačku.
“Koju mačku čika Pajo? Ovde nema nikakve mačke niti ste je ikada imali!”
“Kako koju? Hoće da mi ukrade pištolj I penziju, ubiću je ovog trena, samo da je nađem!”-reče Paja poluglasno, ali vrlo iznervirano.
Vidim ja da nema razgovora sa Pajom I ispričam to svojoj babi. Ona uveče ode kod Paje, dok je ovaj dremao, skloni pištolj, da sebi u nekom ludilu ne naudi. Sledeći susret sa Pajom bio je nakon par meseci. Sretosmo ga u apoteci, traži neki lek, nije poneo recept, a ne može da se seti imena:
“To mi je lek za ovo.”-I pokaza na srce.
“A znate li kako se zove, ili bar početno slovo?”-pitala je apotekarka.
“Ma znam ja, za to mi treba, za ovo, samo nisam ja bio…, znate, ovde sam ja…” – reče Paja.
Apotekarka ga pogleda pa reče:
”Gospodine, donesite Vi recept da vidimo o kom leku je reč.”
“Imam ja to ono moje.”-reče Paja I izvadi iz džepa mali telefonski imenik.
Apotekarka pogleda u imenik, pa u Paju, okrete glavu I obrati se sledećem kupcu. I tako Paja ode bez leka. A onda je došao septembar. Baba me po običaju pošalje u “komšijsku vizitu” da vidim treba li kome šta da donesem iz piljare, apoteke I slično. Uđem ja kod Paje, a on u sakou, kaputu, sa sve šeširom na glavi sedi u kuhinji I gleda u grejalicu. Stajala sam par sekundi I posmatrala ga. Bio je sitan, ali nikada nije sitnije izgledao kao tada. Gledao je u grejalicu I palio I gasio, palio I gasio.
“Čika Pajo, treba li vam nešto?” On se trže, kao da sam ga ubola žaračem. Uplaših ga. Samo je okrenuo glavu, iskrivio malo usne i klimnuo.
“Ne možete da sedite u sred septembra tako obučeni. Skinite bar kaput!”-rekoh
“Ja to moram, onako, sve mi je tu nekako… ona stvar… uzeli je pa mi sve… jesi li videla… I tamo ima…” Ništa ga nisam razumela. Pitam ga:
” Zar Vam nije vruće, obučeni u leto kao d aje zima i to pored uključene grejalice?”
“Ne znaš ti, ja ću uskoro da ti…” I odmahne rukom, pokazujući kao da će da ode, umre…
“Nije umeo da sklopi rečenicu” – rekoh baki posle par minuta. “Nešto s njim nije u redu.”
“Imam ja telefon tok unuka mu iz Australije, zvaćemo ga, da što pre reaguje.”- reče moja baba pa to I učini. Unuk je došao prvom prilikom – posle 3 meseca. Čika Paja nije bio svoj, a nije bio ni za društvo. Niti je jeo, slabo je pio, o doterivanju i da ne govorim.
“I, šta mu je?” – pitam unuka koga sretoh na hodniku.
“Alchajmer, odmakla neka faza. Pojma nisam imao. Mislio sam da je samo tužan. Moram da ga smestim u dom, ne može više sam. To mi je najbolje, a i jedino rešenje.Pojma nisam imao da ima Alchajmera. Ne znam da li je nasledno, još mi samo i to fali.” – reče unuk polu depresivan, pomalo izgubljen, sa željom da se što pre vrati u Australiju.
P.S. Alchajmer nije prenosna bolest, ali naučite da je prepoznatehttpss://sh.wikipedia.org/wiki/Alzheimerova_bolest Neke od poznatih ličnosti bolovali su od pomenute bolesti, a mnogima nije dijagnostifikovana na vreme (Charles Bronson, Ronald Reagan, Charlton Heston, Rita Hayworth, Sugar Ray Robinson, Peter Falk…)