Jutrom se kreće na četiri, u podne na dve, a uveče na tri noge.

Alta Vista — Wed, 11 Feb 2015 15:23:30 +0000

Zagonetka na koju svi znamo odgovor, znali smo ga od osnovne škole. Ali, ono što je u istoj po malo potresno je da jedan život, jedan čovek u beskonačnom vremenu živi samo jedan dan. I ako taj dan ne iskoristi verovatno će se kajati… za sve one postupke i dela koja je preskočio, na koje je zažmurio, kada nije poslušao sebe.
I ne, ovde nije pitanje čistog hedonizma, onog na račun drugih, ovo je pitanje lepote i umeća življenja na koje najčešće, u brzini vremena, negde ispustimo Ii ne umemo ponovo da ga nađemo. Te satisfakcije pronalazimo u poslu, partneru, dugim šetnjama, malim zadovoljstvima, prijateljima. Nije lako da to činite često i svakodnevno, ali se potrudite da bude redovno.
A kada naučite da u tom trenutku iskonski uživate, prenesite ga i na druge. I ne, ovo nije priča o optimizmu, o širenju sreće, niti o lažnim nadama. Ovo je priča o umeću življenja i uživanja u malim, ali i velikim stvarima, o momentu u kome treba da zastanemo i budemo srećni što on postoji… i što mi postojimo… o minutu ili satu kada smo zadovoljni.

Ali, kada ste se zaista opustili u onome što radite, kada isključite sva čula i nepodeljeno se usredsredite na taj jedan užitak, makar on bio i u ispijanju čaja ili uživanju u slasnom, kremastom kolaču?

Jedan dan je dovoljan da život prođe, jedan dan da shvatite kako je veče blizu i da je vreme za san.

Mojoj baki

Alta Vista — Fri, 05 Dec 2014 11:38:05 +0000

Bile su to rane 90te. Neko čudno vreme za odrastanje. Previše mali smo naučili šta je ljubav, a šta mržnja, šta rat, smrt i sve ono što malo dete ne bi trebalo da zna. I u skladu sa takvim životom, jednog dana moja baba od 60ak godina reče:
– Deco, slušajte me dobro. U ovoj plavoj koverti je 1000 maraka. To će biti za sahranu. Kada umrem da vas ne opterećujem.
– Kevo bre ne lupetaj, pa biće para za sahranu!
– Babaaaaa, daj nam te pare za igračke!
– Šta je to sahrana baba?
Baba je samo ćutala.

Rane 90te su prešle u pozne 90te. Baba se nagledala smrti i sahrana, pisala u neku svoju sveščicu šta bi želela.
– Deco, samo da vas podsetim, ovde imate 1000 maraka za moju sahranu. Sve mi je jedno kako ćete da me sahranite, samo da budem pored dede. Ne zanimaju me nikakve pompezne stvari. – rekla je.
– Daj bre baba, šta si odlepila, stalno sahranu spominješ.
– Prijo, pa ko je ostao nesahranjen. Potroši te pare na neko putovanje, nešto pametno.
Baba je ćutala i strepela.

90te su prešle u dvehiljadite. Marke su prešle u evre. Cena sahrane ostala je ista.
– Deco, pare su i dalje tu. Znači, hoću da me sahranite pored dede. I nemojte nikoga da obaveštavate i lepite umrlice. Ko mi nije bio tu za života ne treba mi ni za smrti. – govorila je.
– Seko bre, što ne daš deci te pare. Vidiš da se muče, ostali oboje bez posla. Đaci u kući. Ne izvodi krive drine s tim parama.
– Kevo, možeš li da nam pozajmiš 200 evra da kupimo neko meso i platimo grejanje?
– Baba, meni ne treba ništa, ne moram da idem na ekskurziju, nema veze.
Baba je ćutala, plašila se i dala pare.

Dvehiljadite su trajale… ili su stajale ili su se vraćale po korak unazad. Baba uveliko u bolnici. Jedva priča. Potpuno zanemoćala. Posećuje je rodbina, prijatelji. Neki jer im je žao, neki jer misle da je vide poslednji put, neki da se posle ne bi kajali već da bi jednim dolaskom u bolnicu opravdali sve one godine što se za nju nisu interesovali.
– Deco, imam još samo 200 evra za sahranu. Znam da nije dovoljno. Znam i da nemate. Možete i u čaršav da me umotate.
– Ne brini kevo, neće nam biti potrebno, nećeš ti još skoro. – a knedla u grlu je stajala i pokušavala da izađe van.
– Daj baba ti opet o smrti. Bićeš ti još dugo sa nama. – Mada, znala sam da je to laž i da babu vuše videti neću.
– Eeee mala, vreme mi je. Svakome dođe njegovo. Meni je samo žao što danas najčešće ne ide po redu. I žao mi je što se danas deca pozajmljuju da bi nekoga sahranili, umesto na more da idu. Čekala sam do sada, sve mislim pojevtiniće. Skupo mi je bilo da umrem. Ali moram, ne mogu više. I imam deco istu molbu, sahranite me pored dede, on jedini nema gde da mi pobegne. –reče šeretski , zatvori oči i ode.